Relax forum
Registriraj se i relaxiraj sa nama


Zabava, druženje i diskusije u opuštenoj atmosferi
 
Početna stranicaRegistracijaLogin

Share
 

 Najljepše bajke svijeta

Go down 
Autor/icaPoruka
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:35

GRAŠCIC


Živeo jednom jedan siromašni drvoseca. Danju je sakupljao drva po šumi, odvozio ih u grad i prodavao. Od zaradenog novca živeo je sa ženom. Dece nisu imali.
Jedne zimske noci dok je sedeo pored mangale, duboko uzdahnu i obrati se ženi koja je sedela s druge strane mangale i prela:
- Pogledaj ženo, tako ti boga, koliko smo samo nesrecni što nemamo deteta koje bi nam se sada pelo na vrat i glavu i tako nas zabavljalo svojim vragoljastim igrama u ovim dugim zimskim nocima. U kucama svih komšija se galami, razgovara i cuje se vesela decija igra. Samo je u našoj kuci gluvo i nemo.
I žena duboko uzdahnu i potvrdi:
- Jeste, pravo veliš. Bila bih srecna i zadovoljna kad bih imala dete makar i koliko zrno graška. Sigurna sam da bismo ga obadvoje voleli. U tom trenutku drvoseca kinu, a žena ce:
- Na strpljenje, gospodaru! Kažu,treba se strpiti.
I prode nekoliko meseci posle ovog razgovora. Jednog dana žena oseti porodajne bolove. Ode i spusti se na pod u kuci, na deo od opeke, i rodi muško dete velicine palca na ruci. Dete je imalo sve što ima pravi covek: noge, ruke, oci, uši i ostalo. Samo što mu je lice bilo koliko zrno graška. Žena i muž se mnogo obradovaše i posle šest dana dadoše mu ime Grašcic.
Žena podseti muža:
-- To je upravo dete koje smo od boga iskali. Nema druge, moramo ga srcu prihvatiti i voleti.
I zaista su mu otac i mati posvecivali mnogo pažnje. Ali dete nije raslo. Ostalo je majušno kao što se i rodilo. Medutim, po njegovim sjajnim ocima i vedrom licu videlo se da je razborito i pronicljivo.
Jednoga dana drvoseca se spremao da sa dva-tri svoja druga krene u šumu da nasece i donese drva. Više sam za sebe, glasno rece:
- Eh, ženo, kad bismo i mi imali nekoga kao drugi ko bi nam mogao doterati u šumu kola na kojima bih dovukao drva!
Grašcic to cu i rece:
- Ne tuguj, dragi oce, ja cu ti ih doterati! Drvoseca se nasmeja i upita:
- Ti da ih doteraš? Zar ti možeš upravljati konjem? Smokve kljuje ptica koja ima kriv kljun, zar ne?
- Dragi oce, ako mi mama spremi kola i upregne u njih konja, ja cu se popeti konju iza uha i doterati kola tamo gde ti budeš sekao drva - odgovori Grašcic.
- Vrlo dobro, hajde pa cemo videti - složi se otac.
Kada je bilo vreme mama mu upregnu konja u kola, a njega uze i stavi konju na vrat. Grašcic kao da je sedamdeset godina radio sa konjima poce da vice na konja "hija, hija" i kola krenuše. U samoj blizini mesta gde mu je bio otac, iza jedne ograde, prolazila su dva putnika i kada videše da konj sa kolima juri punim kasom pracen povicima kocijaša koji se nigde ne vidi, jedan od njih rece drugome:
- Zaista je ovo nešto neobicno, daj da pogledamo dokle ce ova kola ovako juriti i gde ce se zaustaviti. Kakvo je ovo cudo?
Kola usporiše i zaustaviše se na mestu gde su secena drva. Odjednom se zacu glas:
- Tatice, eto vidiš da doterah kola. Zašto ne dodeš da me skineš ?
Onda drvoseca pride konju i uhvati ga jednom rukom, a drugom rukom uze malog kocijaša i spusti na zemlju. Zatim se malo odmace i sede na gomilu grancica. Kada ona dvojica videše tako malog coveka, silno se zacudiše:
- Bilo bi mnogo dobro kad bi ovaj maleni covek bio naš - zakljuciše oni. Zato pridoše bliže drvoseci i obratiše mu se:
- Striko, da li bi nam prodao ovog mališana?
- Ne - odgovori drvoseca - ovo je moje dete i ne bih vam ga dao kad bi ste mi bacili pod noge svo blago ovoga sveta.
Kada Grašcic cu ovaj razgovor, neprimetno se uspuza uz šav oceva ogrtaca i pope mu se na rame. Zatim se prišunja do ocevog uha i šapnu mu:
- Tatice, prodaj me i uzmi pare, a ja cu se vec nekako opet tebi vratiti.
Cuvši ovo, drvoseca upita onu dvojicu:
- Dobro, da vidimo koliko dajete za mališana?
- Pet zlatnika - odgovoriše oni.
- Malo je, ne dam malog - odvrati otac. Malo su se cenkali i drvoseca im na kraju dade Grašcica za deset zlatnika.
Oni ga uzeše i upitaše:
- Gde želiš da sediš dok te nosimo ?
- Na ramenu jednog od vas - odgovori Grašcic - jer bih tako mogao da razgledam na sve strane i da sacuvam raspoloženje.
Onda se Grašcic oprosti od oca i poljubi ga. Zatim ode i sede jednom od njih na rame i krenuše na put. Dugo su putovali, sve dok se ne poce smrkavati. Tada Grašcic zamoli:
- Sada me spustite na zemlju, jer sam se mnogo umorio od sedenja na ramenu pa bih se rado malo odmorio i prohodao.
Kod jednog napuštenog sela oni ga spustiše na zemlju. Cim stade na zemlju, Grašcic poce trckarati izmedu kamenja i stvrdnutih gromuljica zemlje. Odjednom se sakri u mišiju rupu odakle povika:
- Drugovi, neka vam je bog na pomoci, ja ostajem ovde, a vi idite kud god želite!
Oni pritrcaše da ga izvuku iz rupe, ali Grašcic se povuce u samo njeno dno. Ma koliko da su pokušavali da ga štapom izgrebu iz rupe, nisu uspeli. Zatim su ga dozivali i molili da izade, ali ni to nije koristilo. Vec se bilo sasvim smrklo. Pošto više ništa nisu mogli videti oni odoše za svojim poslom.
Kada se sasvim udaljiše, Grašcic izade iz rupe i poce tražiti skrovito mesto gde bi mogao mirno prespavati noc. Pronade komad crepa i odluci da na njemu prenoci. Još se na njemu ne beše ni smestio kako treba, a kamoli mesto zagrejao, kad primeti da dolaze i razgovaraju nekakva dva coveka. Grašcic se pritaji i razabra kako jedan od njih veli drugome:
- Ama ostavi to, sada treba da smislimo kakvu varku i da pokrademo sveštenikove pare. Samo da znaš koliko je taj novca sakupio! Prica se da u jednoj ostavi u kuci ima cup pun zlatnika.
U tome se Grašcic pridiže i upade u razgovor:
- Ja cu vam pokazati i pomoci da mu pokrademo pare. Lopovi se iznenadiše i jedan viknu:
- Ciji je to glas? Ko je to? Grašcic odgovori:
- Nema nikoga, osim mene! Želim da me povedete sa sobom da vam pomognem.
- A gde si to ti?
- Na zemlji - odgovori Grašcic - upravo tamo odakle dolazi glas. Predite rukom po zemlji pa cete me napipati.
Lopovi ga potražiše i nadoše. Kada videše koliki je, ne mogoše se suzdržati od smeha:
- Pa ti si koliko prst, i kako da nam ti pomogneš?!
- Podimo, pa cu vam pokazati - odgovori Grašcic. I oni pristadoše:
- Pa dobro, da podemo i da vidimo šta to ti možeš uciniti.
I oni se uputiše pravo sveštenikovoj kuci. Kada stigoše, Grašcic se provuce kroz otvor ispod dvorišnih vrata, otkljuca vrata iznutra i lopovi udoše u dvorište. Tada Grašcic povika:
- Dobro, pa gde je taj sveštenikov cup sa zlatom? Hocete li samo taj cup ili želite još nešto?
- Tiše govori, dobra ne video! - upozoriše ga lopovi. Ali on produži još glasnije:
- O bože, pa recite vec jednom šta sve želite, ja cu vam doneti. Ne gubite vreme!
Lopovi se ozbiljno uplašiše i opet upozoriše Grašcica:
- Slušaj ti, prekini s tim! Šta je s tobom? Kao da ti je neko stao na rep pa se dereš, ili želiš da nas pohvataju. Tiše! Zar hoceš da nas otkriješ!? Upropasticeš nas!
U meduvremenu se sluga koji je spavao u jednoj sobici odmah do vrata probudi od Grašciceve vike. Malo posluša i opet leže da spava. Lopovi tiho narediše Grašcicu:
- Idi u ostavu i uzmi iz niše nešto lakše ali vrednije, i to donesi ovamo!
Medutim, Grašcic ponovo, sada još glasnije, povika:
- Dobro, dodite malo bliže i recite mi šta želite, ja cu vam dodati.
Ovoga puta sluga se sasvim probudi i skoci iz kreveta. Lopovi se dadoše u beg, izleteše na vrata i nestadoše u mraku. Sluga poce tamo-amo da traži kresivo i trud da upali svecu i obide kucu i dvorište. Grašcic iskoristi priliku. Prvo ode i zatvori vrata, a zatim ude u spremište za detelinu i zavuce se u seno. Sluga upali svecu, obide kucu i pošto vide da nema nikoga i da su vrata zatvorena, pomisli da mu se nešto u snu pricinilo. Zato se ponovo vrati u svoju sobicu i leže. Grašcic se lepo namesti u suhoj detelini i donese odluku:
- Kako god bilo noc cu provesti ovde, a sutra idem svome ocu i mami. Medutim nije ni pretpostavljao koliko u životu ima prepreka, zavoja i padova.
I dode jutro. Sluga se probudi, ode u spremište deteline, uze narucje deteline, donese i položi pred kravu u štali. Slucajno zagrabi deo deteline u kojem je ležao i spavao Grašcic. Grašcic se odmah ne probudi, a sluga ga zajedno sa detelinom baci pred kravu. Krava zinu i strpa u usta deo deteline u kojem je spavao Grašcic. Tek u kravljim ustima on se probudi i nade u cudu:
- O bože, gospode, gde li sam ja ovo!? Možda sam pao u rucni mlin?
Malo bolje razgleda cas na jednu cas na drugu stranu i shvati da je dospeo u kravlja usta. Sada je dobro pazio da se ne nade medu kravljim zubima. Ali, ubrzo skliznu niz kravlje grlo i nade se u "gostinskoj sobi" koja nije bila ništa drugo nego kravlji želudac. Unutra je bilo tamno i ništa nije video. A drugo, krava je i dalje jela detelinu i oko njega je postajalo sve tešnje i tešnje. To ga je zabrinulo pa poce da vice iz kravljeg želuca:
- Ciko dragi, ne dajte mi više deteline, necu više deteline, sita sam!
Sluga koji je u tom trenutku muzao kravu, silno se preplaši i izbezumljeno skoci i poleti prema vratima. U tom udari nogom u vedro sa mlekom i mleko se svo proli. Zadihan doleti svešteniku i rece:
- Gospodaru, krava pocela da govori!
- Neznalico jedna, gde ce krava pricati? - ne poverova mu sveštenik.
- Dodi, pa se sam uveri - opet ce sluga. Sveštenik se podiže i ode u štalu. I slucajno u tom trenutku zacu setlas Grašcica:
- Necu više trave, sita sam! Sveštenik se uplaši i zakljuci:
- To se šejtan zavukao u kravu.
Odmah pozva ulicnog kasapa i on odsece kravi glavu. Kravlji želudac u kome se nalazio Grašcic zajedno sa ostalom unutricom odnesoše i baciše na smetlište.
Grašcic primeti da je u "sobi" postalo nešto svetlije. Ali on nikako nije mogao da pronade vrata i izade napolje. Dok je tako pokušavao i razmišljao o tome, spremala mu se nova nevolja. Naišao je tuda gladan vuk i kada spazi kravlji želudac, dojuri i halapljivo ga proguta.
Grašcic, isprva, malo se uplaši, ali se ne zbuni i ne izgubi.
- Svakako cu ga na neki nacin odvesti do oceve kuce - zakljuci Grašcic i povika:
- Ej, strice vuce, kravlji stomak nije nešto vredno, a ti ga proguta. Ni pas ga nece kad mu ga ponude!
- Pa šta onda da jedem? - upita vuk.
- Meso od ovaca, koza, masla, meda i kavurme - odgovori Grašcic.
- A gde da to nadem? - opet upita vuk.
- Podi tamo kud ti ja budem pokazivao pa ceš sve to naci - odvrati Grašcic.
Zatim uputi i dovede vuka do oceve kuce. Iza kuhinjskog zida se zaustaviše i Grašcic mu objasni:
- Gore na tavanu ima jedan otvor. Ti skoci i provuci se kroz otvor u kuhinju.
Vuk nekako skoci gore i zavuce se u otvor kroz koji se provuce i spusti u kuhinju. Tu nade dosta mesa, kavurme, masla i druge ukusne hrane. Ne gubeci vreme poce halapljivo da jede. Grašcic sebi nade pogodno mesto u jednom vukovom crevu i tu se primiri. Kad se vukov trbuh od silnog jela dobro naduo, Grašcic poce da vice, doziva, urla i zavija.
- Šta je s tobom, zašto se dereš? - upita vuk.
- Radujem se u tvoje zdravlje. Radostan sam što si se dobro najeo - odgovori Grašcic. Vuk ga upozori:
- Ne treba da se tako raduješ, probudiceš ljude pa ce me pronaci. A ja sam se toliko prejeo da ne mogu nicim da maknem.
- Ti to ne možeš da shvatiš. Ja moram da vicem - odvrati Grašcic i opet poce da uzvikuje i vrišti. U tom se probudiše ukucani, to jest Grašcicevi otac i mati. Oni dodoše i proviriše kroz pukotinu na kuhinjskim vratima i
spaziše vuka koji se bio toliko prejeo da mu se stomak silno naduo.
- Tiho! - obrati se drvoseca ženi. - Ja idem po sekiru, a ti uzmi srp!
Grašcic prepoznavši ocev glas povika:
- Selamdatice, evo me u vukovom stomaku.
- Hvala Alahu, kad se opet s tobom sastasmo - veselo ce otac - a onda se obrati ženi i upozori je:
- Treba da budemo pažljivi i da vuka tako ubijemo kako ne bismo povredili Grašcica.
Zatim otvori vrata i ude u kuhinju. Vuk pokuša da skoci i pobegne kroz otvor na tavanu, ali mu to ne pode za rukom. Onda se ustremi na drvosecu, ali ga doceka sekira po glavi i on se zatetura i na mestu osta mrtav.
Drvoseca i njegova žena vrlo oprezno rasporiše vukov trbuh i oslobodiše Grašcica.
- Danima i nocima smo mislili na tebe i pitali se: gde li je sada naš Grašcic? - poce otac.
- Ne znaš koliko sam dugo putovao - odvrati Grašcic. - Ali, hvala Alahu, sada smo zajedno i opet mogu da se slobodno nadišem svežeg vazduha.
Otac ga upita:
- Pa gde si sve bio?
- Da znaš samo gde sam sve bio! Bio sam u mišijoj rupi, u kravljem stomaku i u vucjem crevu. Sada mislim da posle svega toga više nikud ne idem od kuce.
Ocu i majki mnogo se dopadoše ove Grašciceve reci. Majka ga uze, poljubi u lice i rece:
- Alah mi je svedok, za tebe bih sve žrtvovala! A otac dodade:
- Tako mi života moga i života tvoje mame, više te ne bih dao ni kad bi mi ponudili ceo svet. Moje oci su radosne kada te gledam!
Nadam se, kao što su oci drvosece bile radosne kada je gledao Grašcica, da ce i oci svih onih koji imaju decu biti radosne i vesele dok gledaju svoju decu.


(Iranska)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:37

Čarobnica koja je ljudima menjala lica


U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- Što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- Šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- Šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

(SAD - Aljaska)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:40

Aždaja i carev sin


Bio jedan car, pa imao tri sina.
Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma, a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere.
Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa da dočeka te proždere.
Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako izađe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: »Kad se vratim, naći ću ja tebe.« Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove boga:
— Pomozi bog, bako!
A baba mu prihvati:
— Bog ti pomogao, sinko!
Onda je zapita carev sin:
— Gde je, bako, moj zec?
A ona mu odgovori:
— Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi.
Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi:
— Šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala.
Baba mu odgovori:
— Jesu, bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući dok nisi i ti za njima.
Onda joj on reče:
— Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti.
A baba mu se uteče u reč:
— O moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud.
Onda on nastavi:
— Slušaj dobro šta ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem.
Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati:
— Ta gde si ti, zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš.
A aždaja joj odgovori:
— E moja bako, daleko ja idem.
Onda joj se baba stane umiljavati:
— A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila.
Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče:
— Onde je moja snaga u onom ognjištu.
Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče:
— Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja snaga je u onom drvetu pred kućom.
Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh, pa joj reče:
— Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga.
Onda baba zapita:
— A gde je?
A aždaja stane kazivati:
— Moja snaga je daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome vrapcu je moja snaga.
Baba, kad to čuje, reče aždaji:
— To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.
Sutradan, kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir, pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada, najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad, stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita:
— Hoćeš li čuvati ovce?
A on dogovori:
— Hoću, svetla kruno!
Onda ga car primi i stane ga savetovati i učiti:
— Ima ovde jedno jezero, i pokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag; zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš.
Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero, pa stane vikati:
— O aždajo, o aždajo! Ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi.
Aždaja se odzove:
— Sad ću, carev sine, sad.
Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja:
— Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
A carev sin joj odgovori:
— Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.
Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame, a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa krene ovce i pođe u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onog jezera.
Sutradan carev sin opravi se opet i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban, kad dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero, pa poviče:
— O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi:
Aždaja mu se odzove:
— Sad ću, carev sine, sad.
Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Pa se uhvate popojaske, te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja:
— Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
A carev sin joj odgovori:
— Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.
Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre carevog sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad, kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, »nego«, veli, »sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo«.
Ona, kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu:
— Nigde nikog nemaš do mene jedinicu, pa i za mene ne mariš da poginem.
Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti:
— Ne boj se, kćeri, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, nijedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.
Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čoban teši:
— Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem; kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi, pa se ne boj.
Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi:
— Ne plači, zlato, ne boj se ništa.
Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu, a hrte i gajde pod nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče:
— O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi.
Aždaja se odzove:
— Sad ću, carev sine, sad.
Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja:
— Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.
— Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.
Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju, sva se na komade razbije; a kako se ona na komade razbije, skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse:
— Drži! ne daj!
A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa se nagne preko polja, a carev sin pusti hrte:
— Drži! ne daj!
A hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevom sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž’ vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu:
— Sad da mi kažeš gde su moja braća.
A vrabac mu odgovori:
— Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu; odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikog podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća.
Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat i udavi.
Car glavom bijaše i izišao i popeo se na onu planinu otkud su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car, koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te smesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Potom se carev sin kaže ko je i otkud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.
Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce, pa uđe unutra te poseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena vrata se odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet božji. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio, i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:43

Leteca Ladja

Bili jednom jedan ded i jedna baba pa imali tri sina: dva bila pametna, a treci glup. O pametnima se brinu, baba im svake nedelje daje bele košulje, a glupog svi grde, ismejavaju ga, a on sve na peci u prosu, u crnoj košulji, bez pantalona. Kad mu daju, on jede, a kad mu ne daju, gladuje. Jednom stiže ovakav glas: došla careva naredba da svi ljudi imaju da budu kod cara na rucku, i ko sagradi ladu koja može da leti, pa doleti tom ladom, tome ce car dati svoju kcer za ženu.
Pametna braca se posavetovaše:
- Dobro bi bilo da podemo, možda nas tamo sreca ceka!
Kad se posavetovaše, zamoliše oca i majku:
- Mi cemo poci caru na rucak: nemamo šta da izgubimo, a možda nas tamo sreca ceka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara... Ali ništa ne pomaže.
- Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Stari - šta da rade! - blagosloviše ih za put, baba im dade hleba belog, ispece prase, nali im bocu rakije - i oni krenuše.
A budala sedi na peci, pa ce tek i on zamoliti:
- Poci cu i ja tamo kuda su braca pošla.
- Kuda ceš ti, budalino? - rece mati. - Tamo ce te vuci pojesti!
- Ne - rece on - nece me pojesti: idem!
Stari mu se najpre smejahu, a onda poceše da ga grde. Videše da tako ne ide. Gledaju šta ce s njim, pa kad videše da ništa ne mogu da urade, rekoše mu:
- E pa, odlazi, ali da se više ne vracaš i da se ne
nazivaš više našim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuce. Tako on ode.
Išao on tako, išao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu beše cak do pojasa.
- Zdravo, stari!
- Zdravo, sinko!
- Kuda ceš, stari!? A ovaj ce njemu:
- Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ceš ti?
- Caru na rucak.
- Zar ti umeš - upita starac - da napraviš takvu ladu koja može da leti?
- Ne - rece budala - ne umem.
- Pa zašto onda ideš?
- Bog zna zašto - rece budala. - Ako je izgubiti, nemam šta da izgubim, a možda me tamo sreca ceka.
- Sedi - rece starac - malo se odmori, da nešto pojedemo. Izvadi-de tamo što imaš iz torbe.
- E, dedice, nema tu ništa: samo bajat hleb koji ti ne možeš jesti.
- Ne mari, vadi!
Tako budala poce da vadi, kad od onog crnog hleba postadoše takve bele vekne kakve on u životu nije jeo; kaže se: "kao u gospode".
- E, pa šta cekaš? - rece starac. - Kako misliš da jedemo bez pica? Zar nemaš u torbi rakije?
- Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.
- Izvadi je! - rece starac.
Ovaj je izvadi i gucnu - kad tamo, ispade divna rakija!
- Eto vidiš - rece starac - kako se Bog brine za budale!
Raširiše oni ogrtace po travi, posedoše i poceše da jedu. Lepo prezalogajiše, i starac zahvali budali za hleb i rakiju, pa ce mu reci:
- E, sad slušaj, sinko: podi u šumu, dodi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni nicice na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada ce ti se - rece - lada stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretneš. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostiše; starac pode svojim putem, a budala u šumu.
Ušavši u šumu, budala pride jednom drvetu, udari sekirom, pade nicice i zaspa. I tako je spavao, spavao. . . Posle nekog vremena cu kako ga neko budi:
- Ustaj, tvoja sreca je vec stigla, diži se!
Budala se probudi i ima šta da vidi: stoji lada sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmišljajuci dugo, sede na brod, brod se podiže i polete. . . Kako li je samo leteo - nižeod neba, više od zemlje - okom da ga ne vidiš.
Leteci tako, najednom ugleda na drumu coveka kako naslanja uho na zemlju i sluša. On mu viknu:
- Zdravo, strice!
- Zdravo, sinovce!
- Šta to radiš?
- Slušam - rece ovaj - da li su se ljudi vec sakupili kod cara na rucak.

- Ti sigurno tamo ideš?
- Baš tamo.
- Sedi sa mnom, ja cu te odvesti. Ovaj sede. Poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše na drumu coveka kako ide -jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj poskakuje.
- Zdravo, strice!
- Zdravo, sinovce!
- Zašto na jednoj nozi skaceš?
- Zato - rece covek - što bih jednim korakom citav svet preskocio ako bih odvezao drugu nogu. A ja - rece - to necu. . .
- Kudsikrenuo?
- Caru na rucak.
- Sedaj s nama.
- Dobro.
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše ovo: stoji na putu lovac i gada iz luka, a nigde ni ptice ni iceg drugog.
Budala viknu:
- Zdravo, strice! Zašto gadaš kad se nigde ne vidi ni ptica niti išta drugo?
- Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
- Gde je vidiš?
- Eno tamo - rece lovac - ima sto milja, stoji na suvoj kruški.
- Sedaj s nama! I on sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše coveka kako ide i nosi na ledima punu vrecu hleba.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Kud ideš?
- Idem - rece covek - da tražim hleb za rucak.
- Pa ti imaš punu vrecu hleba.
- I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
- Sedaj s nama!
- Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše coveka kako ide obalom jezera i kao da nešto traži.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Šta to tražiš ?
- Žedan sam - rece covek - a nikako vode da nadem.
- Pa pred tobom je citavo jezero, zašto ne piješ?
- I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
- E pa, sedaj s nama!
- Dobro!
On sede, pa poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše coveka kako ide u selo i nosi snop slame.
- Zdravo, strice! Kud nosiš tu slamu?
- U selo - rece ovaj.
- Tako! Zar u selu nema slame?
- Ima - rece covek - ali ona nije ovakva.
- A kakva je pa ova?
- Ma kako toplo leto bilo - rece covek - samo razbacaj ovu slamu i odmah ce poceti zima i sneg.
- Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše nekog coveka kako ide u šumu i nosi na ledima svežanj drva.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Kud nosiš ta drva?
- U šumu.
- Gle! Pa zar u šumi nema drva?
- Kako da nema - rece ovaj - ali nisu kao ova.
- A kakva su ti to drva?
- Tamo su - rece covek - obicna, a ova su drukcija: samo što ih razbacaš, odmah se pred tobom stvori vojska.
- Sedaj s nama!
I ovaj se složi, sede na ladu, pa poleteše.
Da li su oni leteli dugo ili ne, tek - doleteše caru na rucak. Kad tamo, nasred dvorišta postavljeni stolovi, iskotrljali burad sa medovinom i rakijom - imaš da jedeš i piješ što ti srce zaželi! A tek koliko je ljudi - sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vašaru!
Budala dolete ladom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Izidoše oni iz lade, pa podoše da rucaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu ladu, pa rece sluzi:
- Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa rece:
- To su nekakvi odrpani geaci. Car ne poverova.
- Kako je moguce - rece - da seljaci dolete na zlatnoj [ladi! Ti mora da nisi pitao. Pa pode sam medu ljude:
- Ko je - upita - doleteo na ovoj ladi? Budala iskoraci napred.
- Ja - rece.
Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtac sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za glavu: "Zar da dam svoje dete za ovakvog geaka!"
Šta sad da radi? Car reši da mu postavlja zadatke.
- Idi - rece sluzi - i reci mu da mu necu svoju kcer dati, iako je doleteo na zlatnoj ladi, dok ne donese žive i mrtve vode do kraja rucka. Inace - ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slušalo, onaj što je na drumu bio naslonio uho, cu šta car rece, pa to isprica budali. Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuždio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.
- Zašto ne jedeš? - upita ga.
- Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu isprica šta je i kako je.
- Naredio mi je car da, dok ljudi ne završe rucak, donesem žive i mrtve vode. . . Gde da je nadem?
- Ne tuguj! Ja cu ti je doneti.
Dolazi sluga i daje mu carev nalog, a on vec zna o cemu je rec.
- Reci mu - odgovori - da cu doneti vodu!
Sluga ode.
Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu - za tren oka nade i živu i mrtvu vodu.
Uzevši vodu, oseti se umoran. "Za rucka cu se", pomisli, "dratiti, a sada cu pod mlinom da se malo odmorim".
Kako sede, odmah zaspa. JBudi vec završavaju rucak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni živ ni mrtav. "Propao sam!" pomisli.
Tada Slušalo nasloni uho na zemlju pa poce da sluša. Dugo je slušao.
- Ne tuguj - rece - pod mlinom spava davolji sin!
- Šta da radimo? - rece budala. - Kako da ga probudimo ?
Tada Strelac rece:
- Ne boj se! Ja cu ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo. . . Brzohodalo se probudi pa brže-bolje nazad. Ljudi taman završavaju rucak, a on donosi vodu.
Car ne zna šta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
- Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede šest pari pecenih volova i cetrdeset peci hleba, tada cu -
rece - dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.
Slušalo to cu, pa isprica budali.
- Šta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb - rece budala.
Opet se snuždi i zaplaka. Tada ce mu Žderonja reci:
- Ja cu pojesti za vas sve. Bice mi još i malo. Dode sluga i rece kako ima da bude.
- Dobro - rece budala - neka bude. Ispekoše dvanaest volova, napekoše cetrdeset peci hleba. Žderonja poce da jede i zacas sve slisti.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bar još malo dali!. . .
Car samo gleda kakav je to covek, pa ponovo postavi
zadatak, naloživši mu da popije cetrdeset puta cetrdeset
vedrica vode nadušak i cetrdeset puta cetrdeset vedrica vina.
Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slušalo to cu, pa isprica budali, a ovaj zaplaka.
- Ne placi - rece Popijalo - ja cu sve sam popiti, i
još ce malo biti.
Donesoše im cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode i isto toliko vina.
Popijalo poce piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se još osmehuje.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bilo još malo, i to bih popio.
Car gleda i cudi se kako ne može ništa budali da ucini, pa pomisli: "Treba ga, davolje kopile, ukloniti sa sveta, inace ce mi upropastiti kcer". Pozva on slugu, pa ga posla budali:
- Idi i reci mu da je car naredio da pre vencanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi car naredi da pode i kaže da se dobro naloži vatra u kupatilu, pri tom pomisli: "Tamo ce sigurno izgoreti." Ložac naloži kupatilo - sve sam plamen: licno bi se davo, veli,
ispekao. Rakoše to budali. On pode u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo što udoše u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdržati ne može. Mrazonja razbaca slamu - i najednom postade tako hladno da se budala s teškom mukom umi, hitro skoci na pec, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.
Ujutro otvoriše kupatilo, misleci da je od njega ostao samo pepeo - kad on leži na peci! Probudiše ga.
- Baš sam dobro spavao - rece on.
Zatim izide iz kupatila.
Javiše caru kako su ga našli gde spava na peci i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije loženo. Car se jako zbuni: šta s njim da radi?
Dugo je tako car mislio, mislio. . .
- Ako mi - rece - dovede ujutrupuk vojske, dacu mu svoju kcer, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
"Gde ce takav prost geak puk vojske da nade? Ja sam car, pa ne ide. . ."
Slušalo cu carevu naredbu i isprica budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
- Šta sad da ucinim? Gde da nadem toliku vojsku? Pode na ladu svojim prijateljima:
- Spasavajte me, braco! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inace - odoh na onaj svet!
- Ne placi - rece onaj koji je nosio drva -ja cu te izbaviti nevolje.
Stiže i sluga, pa rece:
- Porucio ti je car da ce careva kci biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedeš ceo puk vojske.
- Dobro, neka tako bude! - rece budala. - Samo, reci caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja cu na njega krenuti s vojskom i silom cu mu uzeti kcer.
Nocu povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svežanj drva. Kad stigoše, on poce razbacivati drva: kako koje drvo baci - stvori se covek. Koliko li se, bože mili, vojske nakupilo! Ujutru se car probudi, cu buku, pa zapita:
- Kakva je to buka zorom?
- To onaj što je doleteo zlatnom ladom vežba svoju vojsku.
Car tada uvide da ne može ništa s budalom da ucini, pa naredi da ga pozovu.
. . . A budala je postao takav da ga je bilo teško prepoznati - sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jaše napred na vrancu, a iza njega vojvoda. . . Tako pride dvoru, pa viknu:
- Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala ude u dvor, a car ga zagrli i poljubi.
- Sedi, dragi moj zete!
Izide i careva kci. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog muža dobila!
Posle toga brzo ih vencaše i prirediše takvu gozbu da se dim cak do neba dizao.


(Uzbekistanska)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:44

Tri praseta

Bila jednom tri praseta. Dva praseta su bila veseli drugari, koji su voleli pesmu i igru. Treće im je često govorilo: "Bolje bi bilo da sazidate neku kućicu u kojoj biste bili sigurni od ljutog vuka, umesto što se igrate po ceo dan". I ono je sazidalo za sebe lepu kamenu kućicu. Prvo prase je tada reklo: "Pa dobro", i napravilo kućicu od slame. Ali, vuk je došao i počeo da duva i naposletku oduvao celu kućicu. Tada je prvo prase otrčalo, što le brže moglo, drugom bratu, koji je sagradio kućicu od drveta. Međutim vuk je stigao za njim i opet počeo da duva što je mogao jače. Oduvao je, razume se, opet celu kućicu.

Dva praseta su onda otrčala kući tre ćeg brata. "Pusti nas unutra! Vuk nam je oduvao kućice i sad nam je za petama", zakukala su braća. Brat ih je uveo u kuću, a ubrzo se pojavio i vuk. "Pustiti me unutra", viknuo je, "inače ću i tvoju kućicu oduvati". "Pokušaj samo! "odgovorilo mu je prase. I vuk je duvao i duvao, ali kućica nije pala. Onda se popeo na krov i pokušao da uđue u kuću kroz dimnjak. Ali treće prase ga je čulo i zapalilo veliku vatru na ognjištu. Vuk je propao kroz dimnjak pravo u vatru i izgoreo.


(Engleska bajka)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:45

Snežana i sedam patuljaka



Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Snežana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put ožnio jednom lepom, ali sujetnom ženom, koja je ustvari bila veštica.

Ona je sebe smatrala naj lepšom ženom na svetu i imala je čarobno ogledalo, okjo joj je uvek sve govorilo. Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obično: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kaži mi koje najlepši na svetu?" Ali ogledalo je razljuti odgovorivši;" Snežana je najlepša!"

Devojka je zaista bila prava lepotica. Maćeha je bila užasno ljubomorna, pa naredi jednom od svojih lovaca da odvede Snežanu u šumu i tamo je ubije. Lovac povede Snešanu, ali nie mogao da je ubije i ostavi je tamo, usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubijo devojku. Tako je maćeha jedno vreme bila zadovoljna.

U međuvremenu Snežana je lutajući kroz šumu, stigla do kućice u kojoj je živelo sedam patuljaka. Čovečuljci su se sažalili na nju i zadržali je da živi kod njih. Ona im je kuvala, čistila kuću i svi su bili srećni. Ali jednog dana upita maćeha opet svoje ogledalo: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kaži ko je najlepši na svetu?" Kad je čula da je Snežana najlepša, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takođe reklo da Snežana živi u šumi, u kućici kod sedam patuljaka. Ona se preruši u staru prosjakinju i napuni jednu korpu jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kućici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u rudniku dijamanata. Pre nego što su otišli, upozorili su Snežanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje. Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uveče vratili, našli su je kako leži na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan rece: "Ona je i suviše lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako će mo moći još neko vreme da je gledamo!" I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cvećem i stajali na straži pored nje.

U to vreme je kroz šumu prolazio princ. Čim je ugledao lepu devojku u sanduku,odmah se zaljubi u nju. Patuljci mu ispričase sta se dogodilo i on se, tužan saže i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepće. "Ona je živa!", uzviknu on i podiže je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog časa ona otvori oči. Princ je upita dali bi htela da se uda za njega, a ona, presrećna odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde su se odmah venčali. Kad je maćeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.



(Braća Grim)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:46

Princeza na zrnu graska


Bio jednom jedan princ, koji je hteo da se oženi pravom princezom. Išao je svuda po svetu i sreo mnoge princeze, ali uvek se našlo nešto, što je ukazivalo na to da ipak nisu prave princeze. Tužan, vratio se kući.

Jedne noći, dok je napolju besnela oluja, neko je zalupao na dvorsku kapiju. Na ulazu je stajala mlada devojka, mokra kao miš, sva blatnjava i prljava. Ali ona rče da je prava princeza. "Možda je istina, a možda i nije", pomislila je kraljica i naredila da se brzo spremi postelja za devojku.

Preko dvadeset dušeka stavila je dvadeset perina, a ispod svega toga, tri suva zrna graška. Da bi legla, devojka se morala lestvicama popeti na postelju i tako je provela noć.

Sledećeg jutra upita je kraljica kako je spavala. "Strašno",odgovori joj devojka. "Nešto tvrdo se nalazilo u mojoj postelji i užasno me žuljalo. Sasvim sam slomljena. Cele noći nisam oka sklopila. "Sada je kraljica bila uverena da su našli pravu princezu, jer niko drugi ne bi ni osetio tri zrna graška, skrivena ispod svih tih dušeka i perina.

Vrlo zadovoljna, kraljica je saopštila sinu dobru vest i on zaprosi princezu. Od tada su živeli zajedno dugo i srećno.


(Andersen)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:46

Trnova Ruzica


Posle niza godina ispunla se životna želja jednog kralja i kraljice i dobili su kcer. Pozvali su na krštenje sve, pa i sedam vila, koje su živele u zemlji. Bio je obicaj da vile požele novorodencetu sve vrline i najlepše osobine. U stvari, bila je još jedna vila, ali ona je bila tako stara, da su je svi zaboravili. Kad je videla da nije pozvana, vila se naljuti i ode u dvor puna srdžbe. Šest vil vec je bilo izrazilo svoje želje, kada se stara vila pojavi i viknu: "Ona ce se ubosti na vreteno i umreti! "Svi su bili zaprepašteni, ali sedma vila istupi i rece: "Ja ne mogu ovu želju da poništim, ali moja želja je da ona ne umre, nego da spava sto godina, dok ne dode princ koji ce je probuditi iz sna!"

Kralj je hteo da spreci da se ova želja ikad ostvari, pa je naredio da se sve preslice i vretena u zemlji spale.

Princeza je izrasla u lepu, pametnu i prijatnu devojku. Ali jednog dana, preseli se dvor u letnju palatu. Princeza tamo nije još nikad bila, pa pde iz sobe u sobu da sve pregleda. Naizad je stigla do jedne sobice u kuli, a tamo je sedela stara vila, prerušena u seljanku i prela. Princeza to još nikad nije videla, pa upita: "Šta to radite?? Moguli da pokušam?" Starica joj dade vreteno, princeza ubode prst i pade na pod. Stara vila išceze, smejuci se, ali sedma vila priskoci. Ona odnese princezu u njen krevet i zacara ceo dvor. "Sve što živi medu ovim zidovima neka spava, sve dok se princeza ne probudi!" Istog trenutka svi su utonuli u san, tamo gde su se zatekli. Vila ucini da dvorac obraste šibljem itrnjem.

Sto godin kasnije putovao je jedan princ kroz zemlju. Video je tornjeve palate, koji su se uzdizali iznad divlje šume, pa upita kome pripada taj dvr. "To je zacarani dvor", rekli su mu ljudi. "U doba naših predaka bio je to dvor jednog kralja, ali sad ne može niko da prodre kroz to trnje. "Princ je hteo da pokuša jer je osecao kako ga nešto cudno privlaci. On pode kroz šumu i izgledalo je kao da se sve pred njim sklanja u stranu, ali trnje je zadržavalo sve one koji su pokušavali da ga prate. Brzo je stgao do palate. Sve je bilo potpuno zaraslo u žbunje, a on je pomislio da su stražari mrtvi. Medutim, kad ih je dotakao, video je da spavaju. Prošao je kroz dvorski vrt i dvorane i svud je nailazio na ljude koji spavaju. Konacno je stigao do sobe u kojoj je na krevetu ležala princeza, lepa kao slika. Zaljubi se odmah u nju i poljubi je. Ona se probudi i rece: "Najzad si došao. Sanjala sam te. "Tog trenutka svi su se u dvoru probudili. Šuma i trnje je išcezlo i nije dugo potrajalo a princ i princeza su slavili vencanje.
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:47

Zlatokosa i tri medveda



Bila jednom tri medveda. Jedan velikimedved, jedan srednji i jedan mali medved. Živeli su u slatkoj kući na kraju šume i imali jedan mali krevet, jedan srednji i jedan vrlo veliki krevet; jednu malu stolicu, jednu običnu i jednu ogromnu stolicu; jedan tanjirić, jedan tanjir i jednu tanjirčinu.

Svako jutro spremali su ogroman lonac kaše i iz njega punili tanjirić, tanjir i tanjirčinu, dok im se kaša hladla, išli bi u šetnju.

Jednog jutra prolazila je kroz šumu devojčica Zlatokosa, pa je ugledala kućicu i ušla u nju. Jasno je da to nije bila lepo vaspitana devojčica, inače ne bi nikad ušla bez poziva u tuđu kuću. Videla je tri tanjira kaše i htela da je proba. Ali joj je kaša iz velikg tanjira bila preslana, iz srednjeg preslatka, a samo je kaša u malom tanjiru bila ukusna. I svu ju je pojela. Zatim je probala sve tri stolice, ali kad je sela na malu stolicu, ona se slomila. Popela se uz stepenice i tamo našla tri kreveta. Probala je veliki i srednji krevet, a kad je legla na mali, zaspala je.

Medvedi su se vratili kući."Neko je jeo iz mog tanjira!" mumlao je veliki medved. "Neko je probao moju kašu!", mumlao je srednji medved. "A neko je svu moju kašu pojeo!", pištao je mali medved. Onda su primetili da je neko sedeo na njihovim stolicama, a mali medved se razvikao: "Neko je slomio moju stolicu!" Pošli su da pogledaju ima li koga u kući i najzad su otišli i gore u spavaću sobu."Neko je spavao u mom krevetu", rekao je srednji medved. "U mom krevetu je neko spavao i još uvek je u njemu!" cikao je mali medved. Zlatokosa se u tom času probudila i tako prestrašila da je iskočila pravo kroz prozor i odjurila.

Tri medveda je nikada više nisu videla.



(Engleska bajka)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:48

Pepeljuga



Bila jednom jedna ljupka devojka, koja je živela sa svojim trima ružnim polusestrama. Ona je morala celu kuću sama da sprema i da ih služi dan i noć. Iako je bila nagrađivana samo psovkama, ostala je verna. Spavala je u kuhinji, pored vatre, nosila je samo dronjke. Jednoga dana stigao je glas da se sve devojke u zemlji pozivaju na veliki bal, koji će biti održan u kraljevom dvoru. Tada će princ izabrati jednu devojku sebi za ženu.

Sestre su bile ushićene i spremale su nove haljine. Satima su stajale pred ogledalom, ulepšavajući se i naizad su bile spremne za polazak. "Pepeljugo", viknule su joj pred polazak,"mi idemo na bal, a ti požuri da završiš sav posao, pre nego što pođeš na spavanje!" I Pepeljuga bi rado pošla na bal, ali nije imala šta da obuče, a tri sestre nisu htele nuišta da joj poklone. Tako je ona sa suzama u očima nastavila da posluje po kući. "Rado bih i ja pošla na bal!", mislila je tužno. Ali joj u tom času jedan glas reče: "Ići ćeš dete moje." Pred njom je stajala draga starica. "Ja sam vila, tvoja kuma", reče ona i zamahnu svojom čarobnom palicom. Odjednom se pepeljuga našla odevena u predivno ruho. U kosi joj je blistalo drago kamenje, a na nogama staklene papučice. Zanemela je od iznenađenja. Onda njena kuma donese tikvu i pretvori je u veličanstvenu kočiju. Jedan miš i šest pacova su postali kočijaš i šest belih konja."Pođi sada!" reče ona, "ali nemoj zaboraviti da se moraš vratiti kući pre pnoći, jer tada prestaje čarolija."

Pepeljuga je uživala na balu. Princ nije hteo ni sa jednom drugom da igra, a nisu je ni zle sestre prepoznale. Ponoć je prebrzo došla i Pepeljuga je istrčala iz balske dvorane. Još dok je trčala niz stepenice, njena divna odeća počela je da se pretvara u rite. Princ je trčao za njom. "Nemoj bežati! Gde si?" viko je. Ali je našo samo jednu staklenu papučicu. Od te noći princ više nije imao mira. Želio je po svaku cenu da pronađe lepu devojku. Naredio je da sve devojke u zemlji probaju staklenu papučicu, nadajući se da će tako pronaći njenu vlasnicu.

Stigli su i do ružnih sestara. Ali kao što se moglo i očekivati, njhve noge su bile prevelike, iako je jedna od njih štaviše odsekla palac. Niko se nije setio da pita za Pepeljugu. Ali princ ju je ugledao, pa iako je bila u dronjcima i prljava, naredio je da i ona proba papučicu. Papučica joj je savršeno pristajala i princ, srećan što je najzad našao svoju lepoticu, odmah je zaprosio. Oduševljena Pepeljuga pristade i krenu s njim na dvor.



(Grim)
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:49

Koka sa zlatnim jajima


Milica je bila dobra ali siromašna devojčica. Pošto je bila tako dobra, jednog dana čarobnjak joj pokloni lepu belu kokošku.

Sutradan Milica je otišla u kokošinjac da vidi da li je bela koka snela jaje za doručak, ali... Ali koka nije snela obično, vec zlatno jaje. Jaje od čistog zlata! Presrećna, Milica je otrčala do svoje mame da joj pokaže jaje pa su njih dve zajedno pošle kod draguljara da mu ga prodaju.

Od dobijenog novca njih dve su najzad mogle da kupe puno toga što im je trbalo: hranu, haljine i druge stvari. Medutim čim se obogatila, Milica je postala neprijatna devojčica, pa je jednom čak iz kuće izbacila dečaka koji joj je tražio komad hleba.

Dan posle tog ružnog postupka, Milica je kao i svako jutro otišla do koke da uzme novo zlatno jaje. Ali ovog puta, umesto zlatnog jajeta, Milica je našla nekoliko slupanih jaja.
-Klokoko, klokoko! -kokodakala je koka.
-Šta ti meni klokoko, daću ja tebi klokoko, nevaljala koko!
Devojčica je uzela metlu da bije kokošku. Jadna koka se grdno uplašila a ništa nije razumela.

Sutradan se ponovo pojavio čarobnjak i rekao devojčici: "Nije tvoja koka kriva zato što ne polaže zlatna jaja. Ti si se ružno ponela pa sam te ja kaznio. Dok opet ne budeš dobra, neće biti zlatnih jaja"!
Milica se odmah pokajala i sva postiđena je shvatila da i kad je nama dobro treba da mislimo na one kojima je teško. Izašla je iz kuće da potraži dečaka kome nije htela da da komad hleba. Kad ga je pronašla pozvala ga je na ručak.

Posle toga koka je nastavila da polaže zlatna jaja a devojčica ih je delila siromašnoj deci iz okoline.
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:51

Bambi


Stiglo je proleće, a s njim je...rođen Bambi, nežno lane koje su svi stanovnici šume požurili da pozdrave i upoznaju. Veverica, mišić, ptičice, zečić Trupko i drugi kunići i zečići - svi su, uzbuđeni, bili kod Bambija i njegove mame.

Stiglo je jutro, i Bambi se pridigao na svoje tanane nožice, pa krenuo da ispita sva čudesa šume, uz pomoć svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odličnog vodiča - Trupka.
Evo šarenog leptira, eno slepog miša u visini, tu su i krtice što kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i kljunova...

Posle više meseci bezbrižnog i srećnog života, stigla je zima, pa je Bambi opet imao šta da vidi i nauči.
Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma izmenila.
- Pao je sneg! - rekla mu je mama. Pošavši u šetnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu čudnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
Drveće, žbunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.

Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu šumu. Sa svih strana šumom su odjekivali pucnji pušaka.
- To su lovci! - čulo se odasvud.
Mama košuta natera Bambija da beži koliko ga noge nose, i on je trčao, trčao, misleći pri tom na svoje prijatelje s nadom da će se i oni spasti. Već je čuo priču o lovu, o tome kako su jednog dana došli ljudi da svojim puškama poremete mir šume, i koliko su žrtava ostavili za sobom...

Mama košuta, na žalost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge životinje. Tata, moćni jelen, pokušao je da uteši Bambija, a i svi prijatelji došli su da podele tugu s njim. Došla je i košutica Falina s kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima, preuzela brigu o Bambiju.
Bambi je znao da se u njih može pouzdati.

Opet je došlo proleće, i Bambi sa čuđenjem otkri da se nešto menja u njegovom životu. Falinino prisustvo počelo je da mu znači mnogo više nego društvo svih drugih živitinja.
Bambi se zaljubio!
I Falina je pokazivala svoju ljubav prma Bambiju - nežno ga je protrljala njuškicom.
Sreća se vratila u šumu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana šumu iznenada zahvati požar. Trebalo je bežati, spasavati glavu. Vatra se širila, dim je počeo da guši, i sve životinje, među kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema reci. Vatra je plamtala sve jače, vrelina je postajala neizdržljiva, ali je Bambi, koji je sada već bio porastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On će biti poslednji koji će preći na drugu, spasonosnu obalu. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridružio drugim jelenima.
Postao je odrastao i odgovoran.
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:51

Pinokio


Bio jdnom jedan drvoseča po imenu Ćepeto koji nije imao dece.
Da se ne bi osećao usamljen, on jednog dana izdelja lutka od drveta, napravi mu šešir od mekane sredine hleba i odelo od hartije, pa mu dade ime Pinokio... Zamislite sada Ćepetovo iznenađenje kada je video da njegov lutak govori i hoda kao pravi dečak.

Ćepeto je rešio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i poslao ga u školu kao pravog dečaka.
Ali na ulici Pinokio začu cirkusku muziku, pa kako mu se nije išlo u školu- prodade bukvar, kupi ulaznicu i pođe da gleda prestavu; iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, mačak i lisac.

Vlasnik cirkusa, gutač plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i ubaci u svoja kola. Ali kad mu Pinokio kroz suze isprica šta mu se sve dogodilo, gutač vatre, koji je, iako strašno izgleda, bio dobrog srca, oslobodi ga, i cak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporucujuci mu da starom Ćepetu kupi nov kaput.

Macak i lisac culi su razgovor gutača plamena i Pinokija i rešili da se domognu zlatnika.
Prišli su Pinokiju i ispričali mu da znaju jedno čarobno polje na kojem, kad se uveče poseje zlatnik, preko noći iz njega izraste drvo od zlata.
Prostodušni Pinokio posluša dvojicu varalica, i čim je pala noć pođe na označeno mesto da poseje svoje zlatnike, ali ga na ulici sustigoše dva razbojnika-a to su bili macak i lisac- pa mu oteše novac i okačiše ga na drvo.
Srećom, naiđe vila i oslobodi ga, pa ga odvede svojoj kući.

Vila je negovala Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga zamoli da joj ispriča svoje doživljaje.
Pinokio, ne želeci da vila dozna kao je izneverio Ćepeta, stade da izmišlja i priča kojekakve laži; ali dok je govorio, primeti da njegov nos postaje sve duži. Pinokio shvati da mora biti iskren, pa ispriča vili celu istinu.
Vila ga strogo ukori, a onda ga posla kući, jer je znala da je Ćepeto veoma zabrinut zbog njega.

Pinokio obeća vili da će se odmah vratiti kući, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlušnog dečaka, koji ga ubedi da pođe s njim u zemlju igračaka.
U ovoj čudesnoj zemlji bilo je mnogo druge dece koja su se zabavljala najrazličitijim igračkama, pa su to radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala. Svoj deci odjednom su porasle uši i svi se pretvoriše u magarcice.

Pinokija-magarčića kupio je vlasnik jednog cirkusa i tero ga je da nastupa svako veče. Ali jednog dana Pinokio je pao, i od tada je hramao. Pa je gazda rešio da ga se otarasi i bacio ga u more.
Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u lutka, ali tek što je to shvatio-proguta ga kit.

Iznenađenjima još nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda Ćepeta, koji je bio pao u more iz čamca dok je tražio Pinokija. Ćepeto i Pinokio zagrliše se, odlučivši da zajedno umru u kitovoj utrobi. Srećom, kit stade da kija, i tako ih izbaci iz svojeg trbuha, te se na kraju nađoše na obali zdravi i čitavi.

Kakvo je tek bilo iznenađenje kad su shvatili da Pinokio više nije lutak nego pravi dečak od krvi i mesa.
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime5/15/2010, 15:55

Predivno... Najljepše bajke svijeta 477390
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime6/12/2010, 17:27

Bajka o zrnu peska


Na pustinjski pesak, koji je ležao nepomično, padali su užareni zraci sunca. Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tišina. Tako je to trajalo danima i mesecima, godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na površini peščanih naslaga, otpoče jednog jutra, nekim čudom, da misli. U njegovoj sićušnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukčijem i neobičnijem životu. Peščano zrnce je zaželelo da se pokrene iz svoje zažarene jednoličnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije čuo ni šum, ni glas, niti se moglo bilo šta, sem peska, videti. Utom dunu pustinjski vetar. Jedan sloj peska sa površine pokrenu se iz svoje nepomičnosti i polete kroz vazduh. U sivom peščanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i zrnce koje misli. U njegovoj sićušnoj glavi prvi put je likovala misao:
“Počelo je, najzad!”
Posle nekoliko časova vazdušne vožnje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze. Naćuljilo je svoj sićušni sluh i osluškivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noći su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navraćali beduini sa kamilama. Dovikivali su se među sobom, a ponekad i pevali. O, koliko je samo tada bilo šumova!
Meseci i godine su prolazili.
U sićušnoj glavi su ponovo otpočinjale da se roje velike slike o drukčijem životu. I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi, peščani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta. Sićušna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce je sve češce žudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu. Jednog dana dunu neki strašni vetar koji je satima vitlao peščani oblak nad pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pučinu. Tako se maleno zrnce nađe i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluškivalo iznad sebe huku talasa.
Vodene struje koje su ga valjale, premestiše ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnju. Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati, otpoče njegova duga vožnja. Samo, ovoga puta, bez vetra. Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sićušnoj glavi carovala je samo jedna misao:
“To je, dakle, onaj veliki život!”
U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomešaše sa žitkim katranom i ugradiše u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluškivalo žamor velegrada, sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukčijem životu. Zrnce koje misli je napregnuto očekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom preko njega i veselo vitlao samo izgužvane hartijice.

Stevan Raičković
[Vrh] Go down
Gost
Gost



Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime8/30/2010, 10:04

Kad vidje seljaka da sadi vinograd, đavo se obradova i pomisli: “Grožđe će biti moje i opskrbljivaće čitavo moje kraljevstvo. Vinograd će stalno rađati.”

Đavo se približi seljaku zaposlenom oko sađenja pa ga upita:
- Što to radiš?
- Pa, vidiš da sadim vinograd – odgovori mu seljak.
- Zašto? – činio se đavo nevještim.
- Zato što će plodovi loze biti korisni. Grožđu se vesele i mali i veliki, a vino će uveseljavati ljudska srca.
- Ako je to istina, hajde da sadimo zajedno – predloži đavo.

Potom đavo donese jednu ovcu, pa lava, zatim tigra, na kraju svinju i majmuna. Žrtvovao je redom te životinje tako da je njihova krv natapala zemlju i vinovu lozu, a na kraju se miješala u grožđu. Lukavi đavo vrlo dobro je znao šta radi.

Zato i danas kod ljudi koji piju vino prepoznajemo osobine žrtvovanih životinja.

Ako čovjek popije malo vina – dobar je kao ovca, popije li malo više – hrabar kao lav. Pretjera li s pićem, postaje okrutan kao tigar, a ako mu vino postane strast, nalik je svinji koja se valja po blatu, pa tako od sebe napravi majmuna.
Izraelska narodna bajka

[Vrh] Go down
Annchy
Početnik
Početnik


Female
Scorpio Snake
Broj postova : 1
Godine : 30
Datum registracije : 27.08.2011

Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime8/27/2011, 16:41

o yeah coat looool
[Vrh] Go down
Kikica
VIP član
Kikica

Female
Taurus Goat
Broj postova : 44696
Godine : 40
Datum registracije : 04.03.2009

Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime8/27/2011, 17:01

Postojani kositreni vojnik

Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_postojani-kositreni-vojnik_4884

Neki dječak dobije za rođendan dvadeset i pet kositrenih vojnika.

Svi su bili slični kao jaje jajetu, tek je jedan bio malo drugačiji: imao je samo jednu nogu.

Kad su ih lijevali od neke stare žice, bješe posljednji, pa za nj nije doteklo kositra.

No, stajao je čvrsto i ponosno kao i ostali.
Poslušajte što je jadnik doživio i kakva ga je zadesila kob.

Na stolu gdje poređaše vojnike bilo je mnoštvo svakakvih igračaka. Najviše se tu isticao prekrasan dvorac od šarenog kartona.

U njemu i oko njega sve je bilo divno, no od sveg najdivnija balerina na vratima.
Načinjena od papira, u haljini od tanahne svile, nosila je preko ramena modru vrpcu s blistavom zvijezdom.
Ljupko je pružala ručice jer je bila plesačica, a jednu nogu bijaše tako iza sebe, da je kositreni vojnik nije mogao ni vidjeti.
" To bi bila žena za mene!", pomisli vojnik očaran.
"Moram se sa njom upoznati". I odmah se sakrije i stade je krišom promatrati.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_postojani-kositreni-vojnik_7009

Čim se spusti mrak i ukućani odu na počinak, igračke se stanu obijesno zabavljati, pa nastane vika i komešanje.

Vojnik i plesačica ostadoše jedini nepomični i tihi.
Iza ponoći sve se umiri.

Kad djeca ujutro ustanu postave vojnika na otvoren prozor.
Vjetar uznenada zalupi oknom i vojnik se, jao...strmoglavi s trećeg kata i zabuši bajonetom među kamenje pločnika.
Mališani odmah pohitaju na ulicu, ali nikako da ga nađu.
Uto udari pljusak.

Kad kiša presta naiđu dva derana.
"Gle kositrenog vojnika!" kliknu jedan. " Neka se malo provoza čamcem!"
Začas načine čamac od novina, posade u nj vojnika i puste ga veselo, neka plovi niz jarak kraj pločnika, a pritom su ga oni pozorno pratili svojim pogledom.

Najljepše bajke svijeta M_bajke-i-price-za-laku-noc_postojani-kositreni-vojnik_6763
Voda bijaše jako nabujala, pa je čamac skakutao na valovima.
Vojnik protrne, ali ostade uspravan, ni okom da bi trepnuo.
Čamac otplovi u tamu pod neku dasku, a struja ga nosila sve brže i sve pomamnije.

Kad je isplivao ispod mosta, zatutnji strahotan šum:
voda se tu izlijevala u veliki kanal.
Groza obuze vojnika, ali je ostao postojan, ponosan i uspravan, ni okom da bi trepnuo.

Čamac se punio vodom, srljao u propast i za tren se survao u vrtlog, gdje i potone.
Raskvašeni se papir podere, a vojnik propadne i odmah ga proguta neka riba.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_postojani-kositreni-vojnik_5332
Kako je bilo mračno i tijesno u njenoj utrobi!
No, nakon nekog vremena opet oko njega sine svjetlost dana i netko iznenađeno viknu:
" Kositreni vojnik!"
Naime ribu koja ga je progutala su uhvatili i na trgu prodali, pa je dospjela u kuhinju trećeg kata iste one kuće.
Tu su je rasporili i u njoj našli vojnika.
Koje li čudnovate sudbine!

Kositrenog vojnika stave na stol među one iste igračke. Ganut, on opet ugleda svoju dragu balerinu.
Uto ga jedan od objesnih mališa, bez ikakva razloga baci u naloženu peć.
Gledao je u izabranicu svog srca, a ona mu je milo uzvraćala pogled.
Najljepše bajke svijeta M_bajke-i-price-za-laku-noc_postojani-kositreni-vojnik_8178
Vojnik osjeti užasnu vrućinu, no nije znao je li to od plamena ili od ljubavi.
I već se počeo taliti, ali je ostao postojan, uspravan, s puškom na ramenu.
Ni okom da bi trepnuo.
Najednom se otvore vrata, nahrupi propuh i podigne malu plesačicu, a ona poleti poput vile ravno u peć, gdje za tren oka nestade.
Kad je sutradan djevojka čistila peć, našla je ostatke vojnika, malu grudicu - kositreno srce.
Od plesačice ostala je njezina zvijezda, koja je stajala uz kositreno srce.Izvor
[Vrh] Go down
Kikica
VIP član
Kikica

Female
Taurus Goat
Broj postova : 44696
Godine : 40
Datum registracije : 04.03.2009

Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime8/30/2011, 14:56

Palčić

Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_8923

Živio jednom neki siromašni drvosječa sa ženom i djecom na rubu velike šume.
Bili su toliko siromašni da nisu imali čime hraniti djecu.

Došla je u polju nerodna godina i velika glad pa ovi jadni ljudi odluče da se nekako riješe svoje djece.

" Odvest ćemo ih u šumu", govorio je otac, " i dok oni budu slagali suhe grančice u svežnjeve, mi ćemo pobjeći".

Mati nikako nije htjela na to pristati.


Kad joj muž reče da će djeca od gladi poumirati, žena teška srca pristade.
Ali dok su razgovarali, najmlađi sin, zvali su ga Palčić radi maloga rasta, bio je šćućuren ispod očeve stolice i sve slušao.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_1168
Palčić nije mogao zaspati cijelu noć premišljajući se što da radi.

Najzad se dosjeti: ustade, ode do potoka, napuni džepove kamenčićima pa se vrati.

Kad je svanulo, krenu cijela porodica u šumu. Palčić je usput neprimjetno bacao kamenčiće i tako obilježavao put.

Kad stigoše u šumu, drvosječa počne sjeći drva, a djeca su skupljala grančice i slagala ih.

Čim su roditelji zapazili da su se djeca zabavila radom, polako se udaljiše.

Kad osjetiše da su sama, djeca zaplakaše, ali ih Palčić brzo umiri uvjeravajući ih da će ih odvesti kući.

Tako je i bilo. U međuvremenu roditelji su se pokajali i taman krenuli po njih, kad se otvore vrata i djeca uđu u kolibu, na veliku radost roditelja.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_1388
Ali radost nije dugo trajala.
Čim su pojeli ono malo kruha roditelji opet shvatiše da su prisiljeni ostavit ih u šumi.

Palčić je i sada čuo razgovor pa pohita po kamenčiće, ali vrata su bila zaključana.
Kad mati svakom od njih dade zadnji komadić kruha pred spavanje, Palčić ga ne pojede, mada je bio jako gladan, nego ga spremi u džep.

" Bacat ću mrvice umjesto kamenčića", odluči dječaćić. Tako i učini.

Ali kad je trebalo povesti natrag braću i sestre iz šume, ne mogne naći put, jer su ptice pojele mrvice.

Djeca gorko zaplakaše ne znajući šta će. Palčić se tada popne na najviše drvo i osmotri okolicu, u nadi da će pronaći put. I zaista...u daljini ugleda neku svjetlost.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_9007
Brže-bolje siđe s drveta i povede braću prema onom svijetlu.

Kad su došli na rub šume sad se sasvim lijepo vidio čudesan zamak, sav osvijetljen.

Djeca se sa strahom približiše i zalupaju na vrata.
Otvori im neka žena i upita ih što trebaju.

Palčić joj sve redom ispriča.

" O, jadna djeco, vi ne znate kud ste došli!
Ovo je dom strašnog diva koji jede djecu", reče žena sažalno.


Ali djeca je nekako namoliše da ih primi i sakrije. Žena ih dobro nahrani i sakrije pod postelju.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_795
Kad se div vratio, zatraži večeru.
Domaćica mu iznese na stol desetak pečenih ovaca, ali se div počne osvrtati lijevo i desno, kao da nešto traži.
" Miriše mi živo meso", viknu, pa ustade sa stola i priđe krevetu.
Izvuče jedno po jedno dijete ispod kreveta.

Unaprijed se radujući slatkom zalogaju, već se počeo oblizivati.

Ali žena stade odgovarati diva da ih ne pojede odmah, već da ih ostavi za sutradan, jer već ima serviranu večeru.

"Imaš pravo", reče on na kraju, " daj im da dobro večeraju i odvedi ih da legnu".

Žena tako i učini, a div se dobro najede i napije vina i ode i on spavati.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_9391
Čim je Palčić čuo kako div hrče, probudi braću i sestre i reče im da brzo pođu s njim.

Djeca drščući od straha siđu u predvorje, pa kroz jedan prozor izađu u vrt i preskoče zid.

Trčali su tako skoro cijele noći, a nisu znali kamo idu.

Kad se div probudio rekao je ženi da dovede djecu.
Oboje se zaprepastiše kad vidješe da su djeca pobjegla.

" O, platit će oni meni! Zašto ih sinoć nisam pojeo?", urlao je div.

" Ali uhvatit ću ja njih! Donesi mi brzo moje čizme od sedam milja! "Žena donese čizme, div ih navuče na noge i izjuri iz kuće.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_9215
Trčao je na sve strane kao lud, dok najzad ne nađe put kojim su jadni mališani hitali i bili već jedva sto koraka od kuće svojih roditelja.

Oni su vidjeli diva kako korača s planine na planinu i prelazi široke rijeke kao da su potočići.

Djeca shvatiše da neće uspjeti pobjeći.

Uto Palčić spazi neku jarugu i brzo sakri unutra braću i sestre i sam se zavuče s njima, motreći neprestano što će div slijedeće učiniti.

A div se umorio od silnog trčanja i traganja, te slučajno sjede da odmori baš blizu one jaruge u kojoj su djeca drhtala sakrivena.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_9240
Div se izvali i ubrzo zaspi, te poče tako strašno hrkati da su se tresla stabla oko njega.

Djeca su bila skamenjena od straha, a Palčić koji je bio vrlo hrabar reče im da brzo otrče kući dok div još čvrsto spava, a za njega da ne brinu, on će se već nekako snaći.

Djeca poslušaše i ubrzo stigoše kući.


Palčić se međutim približi divu, polako mu skine čizme i odmah ih navuče sebi na noge.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_9459
Kako su čizme bile čarobne, one su se mogle smanjivati i povećavati, pa se smanjiše prema njegovim nogama, kao da su bile za njega pravljene.

Sada je Palčić pravio korake od sedam milja, prelazio planine i rijeke.

Naum mu je bio poći u carski dvor, pa je pohitao u tom smjeru.

Baš pred ulaskom u carsku palaču Palčić je naletio na dvorske trubače koji su uz gromki zvuk trube objavljivali carevu zapovijed:

" Onaj junak koji mi uspije živog dovesti strašnog diva, dobit će iz carske riznice osam vreća zlata.
Ali ako se netko prihvati ovog zadatka, a ne izvrši ga, odrubit će mu se glava!"
Palčić poskoči od radosti i pomisli u sebi" Eh, baš imam sreće", pa pohita u carsku palaču.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_7496
Kad ga pustiše pred cara, Palčić se duboko pokloni reče:
" Svijetli care, čuo sam što tražiš. Evo, ja sam taj koji će ti dovesti živog diva!"

Car se slatko nasmije, jer je Palčić bio tako malen, sićušan i slabašan, da je stvarno bilo nevjerojatno da bi on mogao izvršiti takav podvig.

Ali dječaćić je tako oduševljeno i uvjerljivo govorio da je car najzad popustio i pošalje s Palčićem nekoliko kopljanika.
Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_1541
Palčić začas odvede carske vojnike do mjesta gdje je div spavao.

On je bio bez svojih čarobnih čizama potpuno nemoćan, te ga carevi vojnici brzo savladaše.

Car je bio vrlo zadovoljan i dade Palčiću osam vreća zlata iz carske riznice.

Palčić presretan pohita roditeljskoj kući.

Sad je tek nastalo pravo slavlje.

Izgradili su lijepu novu kuću, a djeca su pošla u školu i marljivo učila.

Ne treba ni govoriti da je najbolji đak bio dosjetljivi i pametni Palčić.


Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_palcic_6276izvor
[Vrh] Go down
Kikica
VIP član
Kikica

Female
Taurus Goat
Broj postova : 44696
Godine : 40
Datum registracije : 04.03.2009

Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime9/8/2011, 14:59

Crvenkapica

Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_crvenkapica_3902

Bajku napisali: Braća Grimm
Živjela jednom neka djevojčica jako draga i umiljata, a kako je najviše voljela nositi crvenu kapicu, prozvaše je Crvenkapicom.

Jednog dana majka reče Crvenkapici:
"Baka je bolesna pa ćeš joj odnijeti kolača i vina da se okrijepi".

Crvenkapica radosno uze košaricu i veselo otrči put bakine kućice, dok je majka vikala za njom da ne skreće s puta.
Jer baka je živjela u kući usred šume, a skretati s glavnog puta uvijek je bilo opasno.

Crvenkapica je hitrim korakom žurila kroz šumu, pratili su je leptiri, žagorili crvendaći, a ona je veselo pjevušila da joj brže prođe vrijeme:
"Svračak, mačak i sjenica, brašno, maslac i pjenica, šećer i tavica, mlijeko i kravica, bjelanjak se pjeni, vatra se rumeni...gotovo je! Tko je, tko je? - Ja sam, kolač, znaš i sama, ispekla me tvoja mama".
Crvenkapica otkrije košaricu: " Jest, to si ti, ali nemoj toliko mirisati, mogla bih te uštinuti. Ali neću, baka je bolesna, a ja volim više baku nego tebe".

Uto se iz šume javi umiljat glas: "No, valjda nije jako bolesna? A što to miriše iz košarice?"
Crvenkapica brzo pokrije kolač, ali se nije bojala jer nije ni znala koliko je vuk zao.
"Nije pristojno zavirivati u tuđe stvari. Ovo nosim bakici".
Vuk je prijazno isplazio jezik i umiljato progovori:
" Ne boj se, Crvenkapice. A gdje živi tvoja baka? " dok je u sebi razmišljao da li da je odmah zgrabi.
"Moja baka živi u kućici kraj velikog oraha". Zna on za taj orah..." prvo ću baku, a onda ću malu" - pomisli vuk u sebi.
Najljepše bajke svijeta M_bajke-i-price-za-laku-noc_crvenkapica_2193


"A nosiš li baki cvijeće?", priupita vuk lukavo da dobije na vremenu.
"Ne, nemam cvijeća", reče ona, a vuk brzo pokaže šapom prema šumi.
"Evo ti tamo cvijeća za baku, samo ti beri i čuvaj se lovca, ja sad moram ići po svom poslu".
Ode vuk, a čim je došao do bakine kućice pokuca na vrata.
"Tko je?", čuo se bakin glas iz kuće. "Ja sam, Crvenkapica...nosim ti kolača i soka što je poslala majka"..vuk će tankim glasićem.
"Samo pogurni vrata, dijete, nisu zaključana", odgovori baka.

Vuk to jedva dočeka, upre na vrata i skoči i odmah proždere baku.
Zatim legne u postelju, stavi na glavu bakinu kapicu i naočale i pokrije se da tako dočeka Crvenkapicu.
Crvenkapica je ubrzo stigla noseći baki kiticu mirisnog cvijeća.
Kad je došla u kućicu, odmah je veselo potrčala baki do kreveta. Ali joj se baka učini čudnom, pa je u brizi upita:
"Bako, zašto imaš tako velike uši?"
"Da te bolje čujem, drago dijete", odgovori vuk.
"Bako zašto imaš tako velike oči?"
"Da te bolje vidim, dijete moje". "Bako, a zašto imaš tako velike zube?" , čudi se Crvenkapica.
"Da te bolje prožderem", odgovori vuk i skoči i proždre malu Crvenkapicu u jednom zalogaju.

Najljepše bajke svijeta M_bajke-i-price-za-laku-noc_crvenkapica_7483


Crvenkapicu u jednom zalogaju.

Strašni vuk zatim legne i zaspi, jer se prejeo.
Nedugo zatim prođe tu lovac i čuje gdje u kućici neko gromoglasno hrče.
Uđe i ima što vidjeti...vuk se izvalio u bakinom krevetu.
Najljepše bajke svijeta M_bajke-i-price-za-laku-noc_crvenkapica_4621
"A tu li si, razbojniče, mora da si nešto krupno pojeo", pomisli lovac.
Lovac uze škare i brzo počne rezati vuku trbuh. Nije trebalo dugo čekati kad se promoli crvena kapica i djevojčica skoči na postelju i pljesne dlanovima. Brzo zatim izvadili su i bakicu.
Brzo potrčaše na dvorište po kamenje i natrpaju kamenjem vuku trbuh te zašiju.
Sjednu da pojedu kolač i okrijepe se, dok se vuk ne probudi.
Kad se vuk konačno probudio, ugleda lovca i skoči iz postelje da će pobjeći u šumu.
Ali ne stiže daleko. Lovac ga je već kod vrata dočekao i oderao mu kožu. Tako je neslavno skončao zli šumski razbojnik.
Baka je ubrzo ozdravila i svi su bili sretni i veseli.

Najljepše bajke svijeta M_bajke-i-price-za-laku-noc_crvenkapica_8965

IZVOR
[Vrh] Go down
Kikica
VIP član
Kikica

Female
Taurus Goat
Broj postova : 44696
Godine : 40
Datum registracije : 04.03.2009

Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime10/10/2011, 16:33

Jurinda i Jurin

Najljepše bajke svijeta L_bajke-i-price-za-laku-noc_jurinda-i-jurin_6582

Usred šume stajao je stari zamak a u njemu živjela starica. Ali nije to bila dobra bakica, nego opaka vještica.
Umijela je da se pretvara u sovu, a ko bi se približio na sto koraka njezinom zamku, taj nije mogao da se makne s mjesta, ako ga ona nije pustila.
Vabila je u začarani krug svoga zamka lijepe djevojke koje su se izgubile u šumi, a tada ih pretvarala u ptice i nosila kući.
Tako je u svojoj ćeliji sabrala sedam tisuća ptica, a svaka od njih je samovala u svom kavezu.

Nedaleko od zamka bila je dolina, u dolini potok, uz potok selo, a u selu su živjeli najljepša djevojka i najljepši mladić tog kraljevstva, a zvali su se Jurinda i Jurin.
Bili su zaručeni, a kako im je bila najmilija šetnja daleko od svih, oni krenu prema šumi.
Jurin opomene dragu:
" Kažu da u ovoj šumi ima prokleti grad. Ne idimo blizu da nas ne snađe neka nesreća".
A već je dan išao kraju. Sunce je sijevalo kroz granje, a na staroj bukvi tužno se glasala gugutka.
Kad shvatiše da su se izgubili, Jurinda zaplače i sjede na posljednjim zrakama sunca osvjetljeno mjesto, da joj sjaj sunca ublaži brigu i tugu.
Dok je sunce zalazilo za planinu, Jurin se osvrnu i pretrnu: primjetio je kule starog zamka.
Uto Jurinda zapjeva žalosnim glasom: " Ptičica moja s crvenim prstencem slatko mi pjeva - plači dušo, plači.
Gugutka moja pod zelenim vijencem slatko mi pjeva - plači dušo...civit civit civit!"
Jurin pogleda u Jurindu. Nema je više.
Pred njim je ševa, stoji na grančici, gleda ukleti grad, gleda i pjeva tužno, tužno kao smrtno zvono, da sva šuma ječi i do grada se čuje: civit civit civit!

A od grada dolazio šum, zalepetala krila. Sovuljaga žarkih očiju oblijeće oko njih i tri puta se javi: hu hu hu !

Jurin se okameni. Srce mu je premiralo od bola, a nije mogao zaplakati, duša mu je zazivala pomoć., a nije mogao glasa pustiti. Srnuo bi da brani Jurindu, sad milu ptičicu , ali nije mogao nogom pomaknuti, ni ruku dignuti.
Sunce zašlo, sova klisnu u grm, a iza grma izašla stara, ružna vještica.
Nos joj odskočio, usta od uha do uha, oči krupne i buljave sijevaju zlim sjajem, a ispod kape joj ispale bijele čupe.
Na dvjema rukama nokti kao deset srpova, a o laktu visi kavez.

Zguri se stara, naceri se, hukne kroz rastrošene zube, otvori šake, dohvati ševu, turi je u kavez i odnese u pomrčinu.
Jurin niti da se makne. Nema drage ptice, oko njega pukla gluha tišina.

Ubrzo se stara opet pojavi. Ni šušnja nije čuo. Promumljala je:
" Zdravo Zakijele! kad mjesečak u košić spusti zračak, odriješi Zakijele u prvi mračak!"
To je rekla i Jurin je bio slobodan.
Ali ne viče Jurin, niti kune, već kleca na koljena i ponizno moli staru da mu vrati Jurindu.
" Ni do smrti!", uzvrati čarobnica i ode u mrak.

Mladić skoči da će za njom, ali ona se već izgubila u mraku.
Oko njega se samo crnio ponor noći.
Tada on spusti ruke i pođe, bilo gdje samo da ide...
Iz tamnice pomrčine u osvit jutra, iz svjetlosti dana u provaliju noći išao Jurin, išao dugo, koračao kao u snu, probijao se kroz nevid, došao u neznano selo i zaposlio se kao čoban.
Pasao je ovce i tjerao ih do starog zamka, ali mu blizu nije prilazio.
Dugo je tako služio, u snu bdio i budan sanjao, razgovarao sa dragom, a drage ne vidjeo i najzad jedne noći usnuo da je našao cvijet crven kao krv, a u njemu biser. A to je bio čudotvorni cvijet koji briše čarolije.
U zoru se digne Jurin i čim se razdani pođe u potragu za cvijetom.
Hodao je tako devet dana od zore do zore, a kad prođe devet dana našao je cvijet crven kao krv, a usred cvijeta sijevala je kaplja rose kao najkrupniji biser.
Tada se uputi Jurin da posjeti prokleti grad
Nitko ga više nije mogao zaustaviti. Otvarao se put, otvarala se vrata, a on po zamku hodio i slušao, slušao i posmatrao.

Oslušnuo je žagor. Uzalud je vještica proklinjala i nasrtala na njega, dizala svoje nokte i pljuvala na njega žuč i otrov.
Najzad je pred njim klonula, a on svojim cvijetom spasenja u ruci dodirnuo je svaki kavez.
Iz svakog kaveza izašla je začarana djevojka i tako je Jurin pronašao i oslobodio svoju Jurindu. Stari ukleti grad je oživio.
A kad je ponovo izlazilo sunce, već su slušali jutarnji pozdrav zvona na putu za svoje selo.Izvor
[Vrh] Go down
Sponsored content




Najljepše bajke svijeta Empty
PostajNaslov: Re: Najljepše bajke svijeta   Najljepše bajke svijeta I_icon_minitime

[Vrh] Go down
 
Najljepše bajke svijeta
[Vrh] 
Stranica 1 / 1.

Permissions in this forum:Ne moľeą odgovarati na postove.
Relax forum :: Lifestyle :: Virtualna učionica-
Forum(o)Bir: